Čuveni psiholog Alfred Adler rekao je jednom da je jedna od zadivljujućih čovekovih osobina ,,sposobnost da minus pretvori u plus."
Evo šta kaže Njujorčanka Telmae Tompson: Muž mi je za vreme rata služio vojsku u centru za vojnu obuku koji je bio smješten u blizini pustinje Mohavi u Nju meksiku. I sama sam se preselila tamo, ali sam mrzela svaki trenutak proveden na tom odvratnom mjestu.
U očajanju, napisala sam pismo roditeljima, pismo puno jada i samosažaljenja. Otac mi je pak odgovorio pismom koje se sastojale od samo dva stiha:
Dva zatvorenika kroz rešetke pogledaše, Jedan ugleda blato, drugi vide zvezde.
Čitala sam i pročitavala očeve stihove, sve dok se nisam postidela.
Odlučila sam, stoga, da otvorim oči za dobre strane moje do tada nepodnošljive situacije. Odlučila sam da pronađem zvezde.
Ubrzo sam se sprijateljila sa domorocima, i počela da pokazujem zainteresovanost za njihovu veštinu tkanja i grnčarske radove. Počela sam da proučavam pustinjsko rastinje, kaktuse i lišajeve. Naučila sam sve što se može naučiti o prerijskim psima, uživala u pustinjskim za lascima sunca, u pesku tragala za milion godina starim školjkama.
Jednom rečju, ispunila sam život zanimanjem za skrivene lepote pustinje koja mi je do tada bila tuđa i odvratna
Zbog čega se moj stav prema pustinji odjednom tako korenito promijenio. Pustinja je ostala kakva je i ranije bila. Promenila sam se ja - u tome je bila tana. Promenivši stav prema životu u pustinji, ja sam jedno od najčemernijih iskustava u životu pretvorila u najuzbudljiviju životnu avanturu. Novootkriveeni svet pustinje uzbuđivao me je i podsticao na nove aktivnosti. Toliko sam va zavolela, da sam na kraju napisala i knjigu o pustinji pod naslovom "Svetli bedemi". Pogledala sam kroz prozor zatvora koji sam sama oko sebe podigla i ugledala zvijezde. Telma Tompson je otkrila prastaru istinu za koju su znali stari Grci još pet stotina godina pre naše ere.Najbolje stvari su najteže". Tu istinu potvrdio je Hari Fosdik riječima:"Sreća uglavnom nije prijatnost, već pobeda." Da, pobeda koja proishodi iz osećanja da smo nešto postigli, iz spoznaje da smo od limuna kojim nas je život ,obdario" uspeli da napravimo limunadu!
Poznat je primjer jednog sretnog farmera sa Floride kojem je čak pošlo rukom da od otrovnog limuna napravi dobru limunadu. Imao je komadić škrte zemlje na kojoj nije mogao da uzgaja voće, niti da hrani svinje. Na takvoj zemlji uspevali su samo nisko žbunje i zmije čegrtuše. Čovek je u početku bio očajan, ali se ubrzo dosetio kako da taj nedostatak pretvori u prednost - to jest, da iskoristi čegrtuše. Na zaprepašćenje svojih suseda, jednog dana počeo je da proizvodi konzerve sa zmijskim mesom. Kada sam ga prije nekoliko godina posetio na njegovoj farmi, imao sam šta da vidim: turisti su, kao prvorazredan kuriozitet, u brojnim grupama obilazili zmijsku farmu. Prihod od pakovanog zmijskog mesa u to vreme iznosio je dvadeset hiljada dolara godišnje; pored toga, domišljati farmer prisjetio se da bi usput mogao prodavati i zmijski otrov fabrikama za proizvodnju seruma, kao i zmijsku kožu kožarskoj industriji. Selo je u međuvremenu dobilo i novo ime:
Čegrtusa, država Florida, u čast čoveka koji je od otrovnog limuna napravio slatku limunadu!
Pomenuti farmer nije jedini primer čoveka koji je minus umeo da pretvori u plus. U životu postoji mnogo sličnih ljudi, pa zaključujemo da svako, uz malo volje i napora, može da svoje nedostatke pretvori u prednosti. William Bolitho, autor knjige Dvanaestorica protiv bogova, izrazio je to ovim rečima: „Praviti kapital od vlastitih talenata nije najvažnija stvar u životu. Mnogo je važnije umeti izvući korist iz gubitaka.....Za to je neophodna inteligencija, pa je upravo to one po čemu se pametan čovek razlikuje od budale.
Bolito je ovo izjavio pošto je u železničkoj nesreći izgubio nogu.
Poznato je da većina odraslih ljudi najviše žali zbog nedostatka višeg ili visokog obrazovanja.
Po svemu sudeći, oni misle da je nedostatak fakultetskog obrazovanja najveći hendikep u životu. Meni je, međutim, poznato da to nije tačno, jer sam upoznao na stotine ljudi koji nikad nisu završili ni srednju školu, u životu su prošli bolje nego hiljade fakultetski obrazovanih mediokriteta. Takav je, na primer, bio popularni Njujorčanin Al Smit, čovek sa završenom osnovnom školom koji je četrnaest puta uzastopce bio biran za guvernera države Njujork. Al Smit je čak dobio i počasne diplome šest najpoznatijih američkih univerziteta, uključujući i Kolumbiju i Harvard.
