Месец (лат. Luna)[1][2][3] zemljin je prirodni satelit i ujedno najbliže nebesko telo, udaljeno u proseku 384 401 km, tako da svetlost s Meseca na Zemlju stiže za 1,25 sekundi. Mesec obilazi Zemlju po eliptičnoj stazi srednjom brzinom od 1,02 km/s, i prelazi dnevni luk od 13° 10". Mesec je čvrsto nebesko telo prečnika 3 647 km, te je po površini 14 puta, po obimu 50 puta, a po masi 81 puta manje od Zemlje. Ubrzanje sile teže je na Mesecu 6 puta manje nego na Zemlji. Mesec obiđe oko Zemlje za 27 dana 7 sati 43 minuta i 11.6 sekundi (siderički mesec).

Mesec je najsjajnije nebesko telo nakon Sunca, čija svetlost je reflektovana (ne stvara vlastitu svetlost poput zvezda). Pun Mesec prividne je zvezdane veličine –12,74, albedo mu je 0,07, a ugaona veličina se vidi pod uglom od približno 0,5°. Zemlji okreće stalno istu stranu, jer se obilazak i rotacija odvijaju u istom smeru, a vremena obilaska i okreta su jednaka, što je posledica Zemljinog plimnog uticaja. Staza mu je nagnuta prema ravni ekliptike za 5° 9'. Više od polovine površine Meseca vidi se zbog libracije (59%). Mesečeve mene promene su Mesečeve osvetljenosti tokom sinodičnog meseca (mladi Mesec, prva četvrt, pun Mesec i poslednja ili zadnja četvrt), a nastaju zbog stalne promene Mesečeva položaja prema Zemlji i Suncu. Kada Mesec uđe u Zemljinu senku, nastaje pomračenje Meseca, a kada se nađe između Zemlje i Sunca (Mesečevi čvorovi), nastaje pomračenje Sunca. Privlačne sile Meseca i Sunca uzrokuju na Zemlji morske mene (plimu i oseku). Svojom privlačnošću Mesec utiče na Zemljinu stazu oko Sunca (nutacija).

Gustina Meseca je 3,34 t/m3, po čemu je drugi prirodni satelit u Sunčevom sistemu. Njegovo kretanje u složenom gravitacionom polju Zemlje i Sunca podložno je mnogobrojnim poremećajima. Mesečeva udaljenost od Zemlje stalno se menja, jer se Mjesec oko Zemlje kreće po elipsi, a osim toga u dužim vremenskim razmacima njegova staza nema stalan oblik i veličinu. Prosečna je udaljenost 384 401 km,[4][5] što je najpre bilo tačno izmereno metodom dnevne paralakse, zatim radarom i lidarom. Metodama nebeske mehanike obrađuje se Mesečevo kretanje u složenom gravitacijskom polju Sunca, Zemlje i planeta. Za razdoblje od 1750. do 2125. izračunano je da je Mesec najbliže Zemlji, 356 375 km, bio 4. januara 1912, a da će najdalje od Zemlje, 406 720 km, biti 3. februara 2125. Merenjem udaljenosti laserom (lidarom), zraka koji se odbija od ogledala koja su na Mesec postavili astronauti Apola 11, ustanovljeno je da se Mesec prosečno godišnje udaljava od Zemlje 3.8 cm. Na temelju tog opažanja postavljena je hipoteza da je Mesec nastao sudarom Zemlje s planetoidom veličine Marsa pre više milijardi godina, te da će se, iako gravitacijski vezan za Zemlju, i dalje udaljavati. Takav postanak Meseca može objasniti sličnost njegovog geološkog sastava sa sastavom Zemlje. Kako Zemljina gravitacija utiče na Mesec, tako i Mesečeva gravitacija utiče na Zemlju i na stabilizaciju njezine ose rotacije, koja bi bez uticaja Meseca imala mnogo veću zemljinu precesiju, što bi uzrokovalo promene glacijalnih i interglacijalnih geoloških razdoblja u mnogo kraćim razdobljima nego što su se one stvarno zbivale.

Mesec nema tekuću vodu ni značajnu atmosferu. Gustina atmosfere je mnogo puta manja od Zemljine, pa je po broju molekula u kubnom centimetru (danju 10 000, noću 200 000) bliža gustini molekula u međuplanetnom prostoru. Reljefne su karakteristike Meseca: mora, visoravni i krateri, sa uočljivim posledicama tektonskih procesa i vulkanizma. Morem se nazivaju tamniji delovi (ravnice okružene planinskim lancima), iako na Mesecu nema vode. Na oblikovanje površine bitno je uticao udar velikih tela, planetoida i meteorita, uz okolnosti određene stanjem unutrašnjosti i njezinim razvojem (hlađenje unutrašnjosti, vulkanski procesi). Površina je pokrivena slojem regolita, sitnozrnatih rastresitih i poroznih odlomaka na kamenitoj podlozi. Temperatura površine menja se od –160 °C noću do +120 °C danju.[6]

свернуть