Manastir Bezdin u blizini Arada u danasnjoj Rumuniji se pominje jos 1539. godine a veruje se da je jos stariji. Ni Nemci ni Madjari ni Rumuni nemaju u toj oblasti spomenike te velicini ni znacaja iz tog perioda. Nemci i Madjari nisu ni ziveli u tom kraju a rumunsku naciju je Austrougarska napravila tek sredinom devetnaestog veka a do tada su sve crkve u tom reonu bile pod jurisdikcijom Karlovacke mitropolije. Rumuni tek 1850. prelaze na latinicu i postaju unijati. Sta postojanje ovog manastira govori? Da je laz da su se Srbi naselili u Panoniji u vreme seoba pod Arsenijem III Carnojevicem i Arsenijem IV Jovanovicem. Srbi su tu ziveli oduvek. Kada ste u nevolji odlazite kod svojih rodjaka. Tako je bilo i u vreme ovih seoba. Srbi su odlazili kod svojih rodjaka koji su vec ziveli u Panoniji. U vreme feudalnih drzava granice drzava se nisu podudarale sa etnickim granicama. Upamtite to.
"Што се тиче територије данашње Војводине, према попису из 1720. године на овом простору је живело свега 90.000 људи, од тога у Бачкој чак 72% становништва су били Срби, 22% Буњевци и Шокци (Srbi katolici), а у Банату 96% Срби, 4% углавном Румуни." "Први корак у мађаризацији начињен је крајем 1868. године доношењем Закона о народностима (члан XLIV5), првог таквог закона у свету, према ком сви становници Угарске чине „јединствену и недељиву мађарску нацијуˮ. Законом је регулисана употреба језика у земљи, те мађарски језик постаје званичан језик и користи се у државној управи, судству и образовању на државним универзитетима. У локалној управи и образовању је језик мањине био дозвољен у оним срединама у којим је проценат мањинског становништва прелазио 20%. Иако је закон промовисао право неговања културе и коришћења језика мањина, окрузи су се одређивали тако да мањине скоро нигде не пређу тих 20%. Исто тако, да би се групе мањина разбиле на што већи број, Међумурци, Шокци, Буњевци и други су на основу тзв „језичких разликаˮ исказани као посебне групе. Задатак новооснованих локалних одбора за мађаризацију био је да оправдају именовање великог броја етничких група, да истакну њихову различитост и да укажу на неопходност њихове мађаризације. На територијама у којима је немађарско становништво било већинско, асимилацију су изабрали припадници јеврејских и немачких мањина, а у местима где је већинско становништво било словачко, румунско и српско, мађаризација је наишла на отпор. Ипак, често се дешавало да се породична имена са призвуком страног (првенствено словенска, немачка, румунска, јерменска) промене у мађарска. Законом о мађарском језику у образовању (члан XVIII7) донетим 1879. године мађарски језик је у свим немађарским школама уведен као обавезан језик. На основу Закона о називима насеља и других места (члан IV ) донетог 1898. године, Министарство унутрашњих послова наложило je (масовну) измену назива насеља и других географских одредница, те су на територији Војводине измењени како српски тако и немачки називи места. Као доказ да ова политика није ишла у предвиђеном правцу говори податак да је према државном попису из 1900. године само 60% укупног становништва познавало мађарски језик, док се анализом резултата пописа из 1780. и 1910. године долази до податка да је удео мађарског становништва порастао са 29% на 54%, с тим да су у овом другом попису (тада бројни) Јевреји били исказани као верска заједница, односно као део мађарске популације. У Угарској су 18. децембра 1894. године ступила на снагу два закона, Закон о грађанском браку (члан XXXI21), односно о обавези закључивања грађанског брака и Закон о државним матичним књигама (члан XXXIII22) којим су уведене обавезне државне матице без обзира на вероисповест. Закон је измењен и допуњен 1904. године (члан XXXVI23).
На основу параграфа 20. Закона из 1894. године да се сви уписи у матичне књиге врше искључиво на званичном (мађарском) језику, наредне године донета је наредба Министарства унутрашњих послова бр. 86.225/189524 која је регулисала начин уписивања немађарских крштених имена, односно начин превода имена. Да би се тај задатак матичарима олакшао, наредба је садржала списак личних имена са преводом, коју је 1893. године саставила Мађарска академија наука (мађ. Magyar Tudományos Akadémia) и на ком су се нашли преводи (односно пандани) као што су: Александар – Шандор (Sándor), Стеван – Иштван (István), Ладислав – Ласло (László), Сузана – Жужана (Zsuzsanna), Ленка – Илона (Ilona), итд."
