25/17, Грот, Београдски синдикат,
Д-Ман 55 -- Мы победимь (Ми ћемо победити)
Сада, чак и школарци знају,
Политика -- то је борба за ресурсе.
Котирање на берзи, бомбардовање,
Демократија настаје после тоталног уништења.
Опојни укус слободе, геј параде,
Педере венчавају у храмовима. Зар нисте задовољни? А!
То је љубав. Не. Сви људи су браћа. Не.
Свеопшта једнакост. Бунило.
Вера, моја породица, моја отаџбина,
Чак и ако невољама нема краја,
Док знамо, док се сећамо, издржаћемо,
Ко верује у Бога тај је непобедив.
Реф. Не верујем никоме, само онима који су са мном,
Са мном иза мојих леђа,
Ништа нам туђе не треба, а за своје смо спремни да идемо у бој.
Твоја смрт је близу, после ње је последње путовање.
Можеш само* да изабереш како ће се то догодити:
Кукајући у жалости, у сузама под непријатељским ђоном,
По страни до старости тихо и пажљиво.
У дивљем трансу под тешким и лаким дрогама.
За живота иструнути као позитивац и са осмехом.
Или легенде Словена учинити стварним,
И са груди одбачен и белим крилима.
На небу ће бљеснути пламен, гледај пажљиво!
И једном ћеш ноћу видети како горе издајници!
Већ је близу ... чујеш ли? Њега зову Свевишњи!
И ускоро ће доћи да казни и уклони сувишне.
Готово се не чује твој молећиви узвик,
И казна ће посегнути рукама из космоса.
Кроз врелину и хладноћу. До краја смо заједно.
Преживеће само онај ко је био искрен и частан.
Имам шта да изгубим, ка чему да стремим,
Шта да ценим и чиме да се смирим.
Блиска лица дубоко у срцу!
Спреман сам ићи у борбу не због жеље за истицањем.
Све што остане, остаће деци,
Не препоручујем вам да посегнете за тим.
Свето је оно што даје живот,
Остало је прашина, паре су неважне.
Мој народ, моја породица, моје поколење.
Морају опстати до краја векова,
Таква је моја мисија и замисао,
И моћи ћу да се ослободим својих окова.
Време је океан без обала,
Неко је ајкула, а неко је већ улов.
Ти са мном и ја са тобом и ја сам спреман,
И ако смо овде то је Божија воља.
Постоје питања у којима нема компромиса. Васпитање.
Део човековог живота који је решио да буде човек,
Без обзира на овај пропали век.
Не спуштајући капке, не спуштајући руке.
Неће моћи свако да буде оно што јесте.
Ти си у епицентру, круг се затворио,
Немаш куда да бежиш од самог себе.
Спавати, чекати, пити, ждрати.
Рат је у теби, у мени, напољу.
У мојој глави, у мојој земљи,
И моћи ћу све ако будем с њим,
Ко верује у Бога тај је непобедив.
