Jakša Fiamengo - Arsen Dedić:
KAD SE ODMOTA STARA TUNJA
Zadija se stari ribar,
ka na udici života,
star, ka neki stari libar,
blizu mu je već i stota
i ne vridi da beštima,
šta su prošle stvari lipe,
jer, na kraju, život svima
pušti crno ka u sipe.
Kad se odmota stara tunja,
ka se ispusti zadnja čaša,
život je proša, sve je bilo,
ostala još su dva, tri paša.
Kad se odmota stara tunja,
kad se ostruže dno od teće,
u svoje vrime nam je dobro,
nikad, za sime, ne priteče.
Nije više ruka jaka,
nima force ni da vikne,
ol' od mora, ol' tabaka,
sve, ka vino, jednom cikne.
I, dok pustu mrižu krpi,
još mu staro zvira sunce.
Šta je život, da se trpi,
kad ne vridi ni po unće?
Kad se odmota stara tunja,
ka se ispusti zadnja čaša,
život je proša, sve je bilo,
ostala još su dva, tri paša.
Kad se odmota stara tunja,
kad se ostruže dno od teće,
u svoje vrime nam je dobro,
nikad, za sime, ne priteče.
