Играш се Бога, ал' и поред твојих
прилога корену сам одан ипак
остао сам природан.Због свега тога
као бесна звер сам жигосан.Као да
сам рогат, к'о да вребам у дубинама.
Са мрачним силама и
трозубим вилама.У ствари сам
изгнан, на каљавим маргинама.
Где твојим причама се брише
моја истина.Живим испред
нишана, где може да ме исцима.
Свака бачва вискија што ме не би
међу живима.Из костима анђела
с' милостивим мотивима.Чистима
као савест лихвара, без питања.
Гађаш пројектилима, трујеш
пестицидима. Kако је врста скривила
судбу симбола сивила?
Прозвани кривцима, бауцима
цивила, система без смисла, што те
води без циља.Ниси центар свемира
па је пропаст све ближа.
Још се бојиш угриза, а
бацаш бомбу.Коже мојим
зубима, а плаћаш војску.Плаши те
болест коју свима нам
дизајнираш, чак и толеранција, што
себи пропагираш.Опомињем наглас
своју сестру Луну, да подигне
талас, како опрао би кугу, да када
се воде у корита повуку.
Вратио би овде шуму и планину Вуку.
И кад се пленом храним само
одржавам живот.Када се спарим
то је за цео живот, тако продужавам
живот.Чопор браним, дајем
живот, а ти си паразит који
окупира ткиво.Који једе све
живо, који јебе све живо.Који коси
све живо птицом са челичним
крилом.Циклус си креир'о, који
не поштује живот, крају водиш нас
по истом, монструозном брзином.
Сећам се, брату своме рекох још ономад.
Да проклет твој сој је и да се мане с' тога.
Што из твога дома допире топлота,
што је живео боље док и ти си био ловац.
Сад је ругло рода, оброк му је коска.
Скупља него восак, када цена је слобода.
Од слатких речи оста' презир и грозота.
Он и поред тога до гроба свога одан.
Ко да не види добро или само не разуме.
Да поред гладних много ново
правиш ђубре.После тебе потоп.
Не полажеш рачуне ником'.
Своје штенце и женке трудне трујеш.
Мртва уста, слепе очи, уши
глуве, ко да чује љутити одговор
моје сестре Луне?
Црвене ко крв наше рањене
шуме, најављује плиму у дубину
да те вуче.

свернуть