МЛАД И ЗДРАВ КАО РУЖА (1971) Филм је по препоруци немачких критичара позван да учествује у званичној селекцији Берлинског фестивала 1972. Међутим, филм је био забрањен 35. година, а доживео је своју афирмацију на ФЕСТУ 2006. године. На конференцији за штампу после премијере у Пули филм су, између осталих, напали: једна другарица која се представила као „партизанка“, изјавивши да је „демократа“, али да никада неће да дозволи својој кћерки да гледа овај филм; затим човек који се представио као пензионисани припадник тајних служби ОЗНЕ и УДБЕ, рекавши Јовановићу да би га одвео на Голи оток, али да Јовановић има срећу јер је он пензионисан. Човек је инсистирао да се филм прикаже омладини Пуле на градском стдиону, где би он пре филма одржао говор у коме би објаснио због чега Јовановић треба да буде спроведен на Голи оток. Филм је напао и Горан Марковић, режисер „нешкодљивих филмова“ (М. Вучелић у књизи ПРОТИВ НЕУТРАЛНОГ) тзв. белог таласа, да би у свом филму НАЦИОНАЛНА КЛАСА варирао основне наративне мотиве Јовановићевог филма, а од Драгана Николића створио лик прихватљивог бунтовника у титоистичком конформистичком друштву.
Филм МЛАД И ЗДРАВ КАО РУЖА промовише антиестетику ПАНКА пет година пре ПАНКА, поетику ДОГМЕ двадесетпет година пре њене појаве, антиципира ПАКЛЕНУ ПОМОРАНЏУ, ТРЕИНСПОТИНГ, РОЂЕНЕ УБИЦЕ и постмодерну нарацију Тарантина.
Филмски критичар Данко Јешић у тексту ЕВРОПСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКОГ ФИЛМА (2006) пише, коментаришући провинцијалност српске кинематографије: „Последњи покушај бекства из актуелног калупа српског филма представљао је филм Млад и здрав као ружа Јована Јовановића који је понудио решење за праћење европског тренда у кинематографији. Овај филм је спојио холивудску жанровску матрицу са европском духовитошћу и анархичношћу, представљајући у исто време и документ о једном времену и његову жестоку критику. Авангардан у изразу, савремен у третману теме, раду са глумцима и музичкој подлози. Млад и здрав као ружа био је сламка спаса која је понуђена српској кинематографији, али је глатко одбијен као могући правац развоја.“ У наставку текста Јешић пише: „Изругивање Титовом говору, бацање под ноге свих малограђанских навика, аутентична београдска анархија, прави доказ да смо пре три деценије били у Европи. Жестока прича о криминалу, дроги и смртоносном загрљају тајне полиције у Србији. Најбоља улога Драгана Николића, једина у којој је представљен као секс симбол са ових простора. Шамар у лице филмским и другим конвенцијама.“
„Најтврђи филм ФЕСТа 2006. године је Млад и здрав као ружа. Снимљен давне 1971. године под дивљим утицајем младалачких хормона Јована Јовановића, представљао је оно што никада пре тога није ниједан други СФРЈ филм – оспоравање институционалне власти кроз ултимативни кемп&треш приступ. Комбинујући разне спонтане и идеализоване представе о владавини вулгаризма која наступа у савршеном државном систему које га није свесно, а све уваљано у невероватно неоптерећену дивљу експресију, неспутана одговорношћу кроз вулгарне пуцачке дијалоге... Баш је некако супер гледати га тек сада први пут. Инстант класик.“ (Ана Дуњић, хрватска филмска критичарка)
„Ако се посматра критеријум апсолутног доприноса развоју једне уметности, онда Јован Јовановић иде у ред најзначајнијих филмских аутора историје српског филма: у том низу се могу наћи само такви великани као што су Михајло Ал. Поповић, Стеван Мишковић, Војислав Нановић и Јован Живановић. Филмски авангардизам Јована Јовановића је толико велики и значајан, да се код нас може мерити са доношењем прве филмске камере или са реализацијом првих целовечерњих филмова као што су Карађорђе (1911) и С вером у Бога (1932). Релативно мали број реализованих филмова донео му је сразмерно велику филмску славу у свету, а у домаћој средини огромну популарност, и то нарочито у круговима филмофила и филмских сладокусаца: упркос покушајима да се уклони са домаће културне сцене Јован Јовановић је постао највећа легенда српског филма у 20. веку. С правом, јер су његови филмови Изразито ја (1969), КОЛТ 15 ГАП (1971) и Млад и здрав као ружа (1971), пре свега у домену филмске естетике, били испред свог времена, и то не само код нас, него и у светским оквирима. Посебну чар Јовановићевим филмовима не даје само чињеница да они и данас изгледају стилски свеже, него и запањујуће откриће да се тематски и сижејно они тек данас сагледавају као пророчанске визије једног аутентичног београдског генија.“ (Богдан Златић, српски филмски критичар и теоретичар, аутор антологијске књиге ЦРНИ ТАЛАС)
Ещё видео!