Dan još nije bio svanuo u toplom predskozorju 17. avgusta 1941. kada je opersku pevačicu Melaniju Bugarinović u njenom stanu na Terazijama, probudila vika sa ulice. Diva se polako privukla prozoru i razmakla zavesu tek toliko da krajičkom oka vidi šta se dešava ispod njene sobe. Nacistička okupacija Beograda počela je četiri meseca ranije i na snazi je bila zabrana izlaska van kuća pre pet časova izjutra, pod pretnjom streljanja.

Melanija nije znala da li se pretnja okupatorskog aparata odnosi i na puko posmatranje kroz prozor, ali je svejedno bila oprezna.

"Ja sam nevin, ne ubijajte me ljudi!", vikao je čovek u seljačkoj odeći koga su vezanih ruku dvojica u nemačkim uniformama vukla ka obližnjem stubu javne rasvete. "Nevin sam, nemojte ljudi", nastavio je da očajnički viče, kako će se kasnije ispostaviti, Velimir Jovanović, iz mesta Parcane u blizini Beograda. Jedan od vojnika mu je prislonio cev automata u stomak i odjeknuo je rafal. Jovanović je pao mrtav, nakon čega su na njegov leš namakli omču i podigli ga na stub.

Pored Jovanovića, nacisti su doveli još četiri čoveka. Nakon što je ispaljen prvi rafal u zlosrećnog seljaka iz Parcana, odjeknulo je još nekoliko pucnjeva. Esesovci i pripadnici tajne nacističke policije Gestapo ubili su na licu mesta i ostale. Zvali su se Milorad Pokrajac, Jovan Janković, Svetislav Milina i Ratko Jević. Njihova tela su zatim takođe podigli na ostale stubove, prikačili su im ćirilični natpis na kartonu "Komunistički terorista", i otišli u svoj štab prekoputa ulice odakle su prethodno doveli žrtve.

Kada je već svanulo, a bila je nedelja (zločin je sračunat da bude na dan u kome je "čitav Beograd“ izlazio u tradicionalnu porodičnu šetnju i kafanski dnevni provod), preko Terazija su krenuli prvi pešaci i tramvaji.

Beograđani su, tog jutra, sa užasom videli tela kako vise sa bandera u centru grada. Niz nogavice nesrećnih ljudi slivala se tamna usirena krv i još uvek padala na kaldrmu kojom je bio popločan centar grada. Iako je grad bio bombardovan početkom aprila, sa mnogo žrtava, a na sve strane su još uvek stajale ruševine, Beograd je počeo da se polako oporavlja od te prve velike ratne traume. Počele su da rade kafane, radnje, gradski prevoz, i život da dobija privid „normalnosti“. Utoliko je šok prizora u kome sa bandera vise obešeni masakrirani ljudi ponovo ulio stravu u usplahireno građanstvo.

"Na Terazijama su vešala", došaptavali su prolaznici jedni drugima od Slavije i Nemanjine do Kalemegdana. Strašna vest se munjevito proširila gradom i već u toku prepodneva veliki broj ljudi je dolazio da vidi mučan prizor. Nacisti su ubilački hladnokrvno izračunali koliko je dužine konopca potrebno da obešeni vise tako da ih ne zakače tramvaji u prolazu (stubovi na kojima su stajala tela nosili su električnu kontaktnu mrežu za tramvajski prevoz), a opet da budu dovoljno blizu prolaznicima da osete dah smrti.

"Ravnodušno ispijanje piva ispod leševa"
Tog leta u Srbiji je buknula velika pobuna komunističkih odreda i naoružanih grupa kraljevske vojske čiji oficiri nisu priznavali poraz u Aprilskom ratu, i nacisti su pored ogorčenosti na "nepoćudne Srbe" bili i zabrinuti da bi omasovljenje ustanka vitalno ugrozilo njihove saobraćajne kapacitete kao i funkcionisanje eksploatatorske okupacione privrede koja je kopala rude metala enormno važnih za ratne napore Trećeg rajha po nekoliko jama u Srbiji.

Dok još nisu obznanili zločinačko pravilo "sto za jednog", da će u odmazdama ubiti sto Srba za svakog nemačkog vojnika koji strada od strane ustanika, nacisti su odlučili da na ovakav način, javnim vešanjem leševa nekoliko ljudi u centru Beograda, upute zastrašujuću pretnju Srbima šta ih dalje čeka ukoliko se ne smire i pokore.

свернуть