Zamislite da pričate sa nekim ko stoji direktno ispred vas. I on počne da se odmiče. Ako je razgovor tekao normalno i činnilo se da je sve u redu, ako on počne da se izmiče - pre nego što razmislimo šta se tu dešava dogodiće se jedna prirodna reakcija. Mi ćemo početi da se naginjemo ka njemu. Ovo je očito primenjivo i na široj skali. Ako je do sada sve teklo kako treba niko ne očekuje povlačenje i kada se ono dogodi, naša prva reakcija pre nego što se mozak uključi je da krenemo prema njemu.
Druga reakcija (i moram vam reći da se ovo sve dešava istovremeno ili u vrlo kratkom razmaku), druga reakcija je da se preispitujemo - gde smo mi to pogrešili. I to ne zato što smo svi tako skromni i samokritični, nego zato što se sve vrti oko nas i naše guze. Na nekom nivou mi mislimo da ljudi stvari rade uglavnom zbog nas… a ljudi uglavnom rade stvari zbog sebe. I da budem još brutalnija - odnosi u kojima se neko neobjašnjivo povlači su odnosi u kojima mi zapravo imamo još manji uticaj. Kod ljudi na koje imamo uticaj su stvari jasnije i znamo brzo kada smo mi pogrešili. Ali kada deluje da neko gubi interesovanje - pali nam se prva logična lampica: "Sigurno sam ja negde doprineo ovome i sada ću to da popravim." I odatle dolazi onaj poziv: "Je li sve u redu?" I svi drugi pozivi nakon njega.
I vidite, taj poziv je opravdan zato što je tu osobu uvek mogao da udari meteor, međutim nakon tog pitanja, mora da sledi suvislo, uverljivo objašnjenje i neki poludogovor: čućemo se kasnije. Čućemo se za dva dana ili dve nedelje.
Nakon čega bi trebalo da prestane vaše preispitivanje sebe i trebalo bi da počne preispitivanje te osobe.
Pratite me na Patreonu: [ Ссылка ]
Pratite me na Instagramu: [ Ссылка ]
#vezeionebezveze #ljubav #veze #muškoženskiodnosi #odnosi
