Rafinisani i koncentrisani šećeri vrlo brzo ulaze u krvotok čime se
naglo podiže nivo glukoze u krvi. Zbog toga čovek odmah oseti povećanu energiju, odnosno šećerni elan.
Ali taj elan je samo privremen, budući da pokreće reakciju
gušterače i navalu insulina u krvotok. On spušta nivo šećera u krvi,
a s obzirom na to da nema uravnotežavajućeg delovanja vlakana, ponekad je njegov učinak prebrz i ide predaleko.
Pad nivoa glukoze u krvi često prate simptomi hipoglikemije:
osećaj slabosti, gladi, umora i iscrpljenosti. Nastaje 'šećerna potištenost'. Uobičajena reakcija osobe u tom stanju jeste posezanje za
sledećim slatkišem, pa još jednim i još jednim... Sve to izgleda poput
neke vrste cjelodnevne ispaše.
Pokušajte umjesto slatkiša da pojedete jabuku, bananu ili činiju
smeđeg pirinča. Vlakna iz tih namirnica usporavaju apsorpciju šećera
u krvotok. Nivo glukoze u krvi neće tako jako skočiti, vaša će energija
biti konstantnija i trajnija, i duže ćete se osećati sitim.

Dugo su vremena ljudi mislili da nije
važno što pojedu jer telo ionako može sve preraditi u materije koje
su mu potrebne. Danas znamo da se način na koji tijelo prerađuje
hranu, od trenutka kad smo je pojeli dok ne dospe u krvotok, jako
razlikuje.
Glukoza je 'gorivo' koje najviše odgovara našem tijelu, a ona se
uglavnom stvara od šećera i skroba (ugljenih hidrata). lako je sveže
voće bogato jednostavnim prirodnim šećerima, ono neće posebno
opterećivati telesne mehanizme regulacije šećera u krvi budući da su
ti jednostavni ugljeni hidrati pomešani s biljnim vlaknima u plodu.
Hrana bogata skrobom poseduje drugačiji mehanizam zaštite.
Skrob se, naime, razlaže sporije od šećera i potrebno je mnogo duže
vreme da nastane glukoza. Ukoliko uz namirnice koje sadrže jednostavne
šećere unosimo i namirnice bogate skrobom, dakle nerafinisanu biljnu hranu, pomoći ćemo svom telu da bolje stabilizuje nivo
šećera u krvi kroz duže vremensko razdoblje. Usponi i padovi krive nivoa šećera u krvi na taj način postaju blaži, a umanjuje se i reakcija gušterače, ako do nje uopšte i dođe.
Tajna leži u edukaciji i umerenosti. Sklonost ka slatkome može se
promeniti učenjem i vežbanjem. Na primer, voće je slatko, prijatnog
je ukusa i prepuno voćnog šećera. Učite svoj organizam da želju za
slatkim zadovolji tako što ćete umesto za krofnom posegnuti za hladnim
grozdom. Vežbajte se u tome i istrajte. Umesto da žitne pahuljice
zaslađujete šećerom, stavite u njih komadiće jagoda i banana. Vremenom će se vaš ukus promeniti i postaće vam draži manje koncentrisani slatkiši.
Ali to ne znači da se morate potpuno odreći svojih omiljenih slatkiša. Umerenost je druga, vrlo važna smernica.
Započnite sa smanjivanjem učestalosti unošenja slatkiša. Pređite
od “nekoliko puta dnevno” na “triput sedmično”. Kad na jelovniku deserti budu ređi, vi i vaša porodica očekivaćete ih s većim veseljem i u njima ćete više uživati.
Drugi vid umerenosti odnosi se na veličinu obroka. Naučite biti
zadovoljni s manjim količinama. Veliki obroci i repete samo su posledica loših navika. U jednom komadiću čokolade možete uživati kao i
u čitavoj kutiji. A kad sebe ograničite, osećaćete se bolje! Polovina
normalne kriške kolača ili torte, ukoliko je jedete polako i sa uživanjem, može pružiti veće zadovoljstvo od velikog komada koji smo na brzinu progutali.
Smanjenje količine rafinisanih i koncentrisanih šećera u ishrani i
upotreba većih količina namirnica bogatih vlaknima kao što su žitarice, mahunarke, povrće i voće, rezultiraće pojačanjem snage i izdržljivosti. Zahvaljujući tome bićete celi dan puni energije i zadovoljstva.

свернуть