-------
Ti kišu voliš, evo kiša pada.
Ne čini li Ti se, blage uspavanke,
što bi ih s najdražih usta hteo čuti,
glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš,
po svoj vasioni da su razasuti?

Ne čini li Ti se da najslađi snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne čini li Ti se, negde kao plima
nečija nežnost prema Tebi raste,
i prosipa se tu pred Tvoje noge?

Ne čini li Ti se, neko tiho zove:
dođi k meni, dođi, dođi.
Ne čini li Ti se da govore kapi,
da odjekuju svi prostori suri:
požuri k meni, požuri, požuri.

Ne čini li Ti se, bezbroj nekih grla
nečijim mekim glasom umiljatim
da Ti govori:
patim, patim, patim.

Ne čini li Ti se, pljusak milovanja
o kojim se u najtišim časovima sanja
da lije sa svih grana i oluka,
buja po gradskim pločnicima golim,
i da glas neki toploga prizvuka
šumori odasvud:
volim, volim, volim.

Ne čini li Ti se, u naletu jačem
neko ko dugo je suze uzdržav'o
da sad ih lije i bolje mu biva?

Ne čini li Ti se, odasvud se sliva,
odasvud roni:
plačem, plačem, plačem.

Ne čini li Ti se, mada sunca nema,
lepota neka kako sviće svuda
o kojoj si sanjao od postanja?

Ne čini li Ti se da govore kapi,
da čuješ iz njih topla obećanja:
dogodiće se čuda, čuda, čuda.

Poezija: Desanka Maksimović
Muzika: Rainsong - Georgi Winston

свернуть