[ Ссылка ]
[ Ссылка ]
U mom "pređašnjem životu", onom pre Puta, često sam maštala o izolovanoj kućici u planini, obavezno pored reke ili potoka. Tamo bih živela off grid, pisala bih knjige a u civilizaciju bih silazila samo kad objavim nešto novo, da se malo družim sa svojim čitaocima.
Međutim, nikad nisam imala priliku da se zaista i oprobam u takvom načinu života. Sve do pre nekoliko dana, kada sam došla na planinu Gulumbia, u južnoj Kolumbiji, kako bih volontirala neko vreme.
Ovo mesto je teško pristupačno, ima dva sata jahanja i još 40-ak minuta hoda do njega. Put je blatnjav, pun rupa u koje vam propadaju noge, doslovno gazite kroz močvaru. I kad jednom dođete, više vam se ne mili da potežete isti put nazad. Rečju, ostajete "zarobljeni" ovde.
U nedovršenoj kući, sa strujom i netom kojih ima samo kad ima sunca, pošto rade na solarnu energiju, a net je satelitski, i bez protočne vode, u džungli na 2700 mnv. Dvoje volontera pobegli su istog dana kada su došli 😅, ali ja se držim. Sve ovo zanimljivo mi je kao iskustvo, posebno kad me Hektor, moj domaćin, ostavi samu po dva dana i celu noć, jer je neorganizovan, pa zaglavi u gradu. Zamislite, potpuno sami u nepoznatoj zemlji, na vrhu neke planine, bez struje i vode, često bez neta kao jedinog kontakta sa svetom, u nedovršenoj kući u kojoj nema ničega, a u vašem okruženju kilometrima nema živog čoveka. Avantura, zar ne 😊 Da li se bojim? Ne. Da li je neobično? Da. Da li bih mogla ovako da živim u nekoj sličnoj nedođiji, kao što sam nekad maštala? Ne znam.
Ali kada sam 2011, sa mojim tadašnjim saputnikom i partnerom gostovala u emisiji kod Mire Adanje Polak, ona me je pitala da li bih mogla da zamislim da putujem sama oko sveta. Moj odgovor bio je odlučno: "Neee, nikad to ne bih mogla!" A evo me već 10 godina kako to radim bez problema.
Tako je i u vezi sa mojim pomenutim snom o životu na planini, a tako je i sa svim drugim snovima. Mi zapravo i ne znamo šta sve možemo dok ne pokušamo ili dok se u tome ne nađemo.
-----------------
KO SAM JA?
Od 2011. putujem biciklom oko sveta, živeći kao nomad, uglavnom u šatoru. Nakon 7 godina koje sam provela pedalajući u Evropi, Aziji i Okeaniji, početkom 2020. prešla sam na latinoamerički kontinet. Započela sam višegodišnju turu od Patagonije do Aljaske, koja se zove Panamerika, i koja važi za najdužu rutu na svetu (oko 33.000 km u jednom potezu).
Blogu: [ Ссылка ]
Facebook: [ Ссылка ]
Instagram: [ Ссылка ]
