NAJPONOSNIJI stanovnici jedne prestonice početkom sedamdesetih godina bili su Beograđani. Danas deluje nestvarno, ali u istom danu, 4. decembra 1970. godine, stanovnici glavnog grada dobili su auto-put kroz Beograd, most Gazelu, Mostarsku petlju i Terazijski tunel. Gradonačelnik je bio Branko Pešić, jedan od omiljenih ljudi na toj poziciji od kada postoji grad koji danas poznajemo.
Brzo u budućnost
MOST Gazela rađen je četiri godine, od 1966. do 1970. - kaže arhitekta mr Goran Anđelković. - Most je delo akademika, profesora Milana Đurića, a, stručno rekavši, predstavljao je upotrebu grede i luka. U to vreme bio je to vrhunski građevinski projekat.
Na most se "naslanjala" petlja koja je ponela ime "Mostarska". Projektovali su je arhitekta Brana Jovin i građevinski inženjer Jovan Katanić.
- Jovin je zamislio da se, gledano sa mostarske strane, auto-put spušta naniže od Gazele prema tom delu Novog Beograda - dodaje Anđelković. - U urbanističkom smislu, to je bio deo velikog projekta. Auto-put je bio svojevrstan izazov, jer su problem posebno činili delovi kroz urbanističko područje Novog Beograda, koje se nalazi na ravničarskom terenu. Zbog toga je trasa saobraćajnice spuštena tri do četiri metra ispod osnovne ravni terena, odnosno 2,8 metara ispod "velike vode reke Save", a odvodnjavanje je veoma dobro rešeno.
Naš sagovornik upozorava da se značajan deo radova odvijao po veoma nepovoljnim vremenskim uslovima. Građevinci su se borili sa podzemnim vodama, ali su požrtvovano izveli sve što im je bio zadatak.
Nije bilo lakše ni sa petljom, jer je samo za fundiranje mostarskih i drugih armiranobetonskih konstrukcija pobijeno više od 40 kilometara šipova.
- Složenost Mostarske petlje ogleda se i u tome što je ova celokupna velika raskrsnica rešena na samo šest hektara - objašnjava Anđelković. - U četiri građevinska nivoa, tu vidimo čak 24 priključne veze, a ovde saobraćaju 12 autobuskih i dve tramvajske linije.
Preteča tunela
TERAZIJSKI tunel danas je jedna od najprometnijih saobraćajnica u gradu, i samo kratkotrajni zastoj u njemu munjevito se proširi i parališe ceo Beograd. Autori tunela su Ljubomir Porfirović i Milosav Vidaković.
- Da je postojala ideja o izgradnji tunela, govori i podatak da je još 1955. godine arhitekta Dimitrije T. Leko predlagao nacrt za Gradsku kuću, u kojem je jasno ucrtao Terazijski tunel - dodaje mr Anđelković priču o ovoj građevini. - Zdanje koje danas postoji iznad tunela je zgrada koja je nastala od 1957. do 1960. godine i prvo ime joj je bilo "Savez trgovinskih komora". Projektant tog zdanja bila je arhitekta Zagorka Mešulam.
Zgrada je morala da se uklopi u planirani tunel, pa je iznad njene osnove dugo postojao zatvoren zid, koji je "čuvao" prostor za buduću podzemnu građevinu. Taj zid je vidljiv na starim, sačuvanim snimcima. Na prostoru na kojem se danas ulazi u tunel iz pravca Doma omladine nekada je postojao parking.
U noći između 1. i 2. decembra Gazelu su testirali kamioni. Kako pišu "Večernje novosti", predvođeni Urošem Kesićem, 24 vozača "Autotransporta" prešla su preko mosta noseći 1.200 tona tereta.
Novine od 2. decembra izveštavaju i o tome kako su pešaci poslednji put mogli da prošetaju Terazijskim tunelom, jer će od otvaranja biti namenjen isključivo za motorna vozila.
TITO I JOVANKA
Otvaranje ovih objekata ispraćeno je sa posebnom pompom, a predsednik SFRJ Josip Broz Tito je rekao: "Lepota Gazele prevazilazi sve što sam video obilazeći Evropu".
Izveštači opisuju kako je Tito presekao svečanu vrpcu ispred tunela, sa suprugom Jovankom prošao peške na drugu stranu, a posebno se zadržao u prvom dragstoru u podzemnom prolazu između Nušićeve i Ulice Moše Pijade.
Dok su prolazili ispod automata za prodaju jela, drugarica Jovanka poželela je da ih isproba - pišu "Novosti" 5. decembra 1970. godine. - Predsednik Tito se pipnuo po džepu i rekao: "Ne može, nemam sitno".
Intervenisao je direktor preduzeća koje je postavilo automat i sve je završeno srdačno i svečarski.
BRATSTVO I JEDINSTVO
Neobično je da auto-put prolazi kroz glavni grad. Veliki gradovi Evrope i sveta često imaju zaobilaznice koje odvode teretni i drugi tranzitni saobraćaj van centra.
Ovog puta ideja je bila da jedan koridor spoji velike gradove ondašnje SFRJ, Ljubljanu, Zagreb, Beograd i Skoplje, a zvanično ime bilo je u skladu sa ondašnjom ideologijom i politikom - Auto-put bratstva i jedinstva.
