"Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je,
eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg...

Grešila sam priznajem,
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se kući.
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru.

Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela.

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala...

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se prekjuče,
zbog tebe sam se ubila.
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te.

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!"

Recituje: Ivana Đurović

свернуть